Klavir je instrument sa dirkama putem kojih se proizvodi ton udarom filcem prekrivenog čekića o metalnu žicu. Zbog svojih velikih tehničkih i izražajnih mogućnosti klavir je jedan od instrumenata sa najbogatijom muzičkom literaturom. Opseg klavira obuhvata tonove od subkontra A (2A) do c5. Muzika za klavir najčešće se piše u dva linijska sistema. Gornji sistem se uglavnom izvodi desnom rukom, i najčešće se zapisuje u violinskom ključu, dok se donji sistem uglavnom izvodi levom rukom i zapisuje u bas ključu. Izvođač čiji je instrument klavir zove se pijanista.
Italijan Bartolomeo Kristofori, smatra se izumiteljem modernog klavira.
Živeo je od 1655. do 1731. godine. Konstruisao je klavir početkom 18. veka, u vremenu kada je radio u službi princa Ferdinanda Medičia, vodeći računa o njegovim instrumentima. Usavršio je komplikovan mehanički aspekt klavirskog dizajna. On je umesto tada korišćenog mehanizma gavranovih pera koja okidaju (trzaju) žicu, napravio sistem čekića koji zvuk proizvode udarcem o žicu. Time je postigao zavisnost jačine odsviranog tona od jačine udara prsta na dirku, što je u to vreme bila novost, jer se ranije okidanjem žice preko mehanike dirki mogla postizati samo jedna jačina tona.
Zbog ovoga su se prvi klaviri nazivali „piano e forte“ (ital. piano e forte - tiho i glasno). Piano e forte je prvi počeo praviti Gotfrid Zilberman (Gottfried Silberman), nemački izrađivač instrumenata sa dirkama. Njegovi učenici su nastavili proizvodnju ovih instrumenata i usavršavali je u Engleskoj i Beču, po kojima su razvijeni mehanizmi dobili imena. Izrada klavira sa bečkom mehanikom bila je najmasovnija na prelazu iz 19. u 20. vek. Vremenom ju je potisnula engleska mehanika, koja je i danas dominantna. Pored klavira, Bartolomeo Kristofori smatra se izumiteljem i nekih drugih instrumenata sa dirkama poput ovalnog spineta i spineta.
Sva tri originalna klavira koje je napravio Kristofori postoje i danas, i sva tri klavira potiču iz 20-ih godina 18.veka. Prvi je napravljen 1720. i trenutno se nalazi u Njujorku, u muzeju Metropolitan. Drugi potiče iz 1722., nalazi se u Rimu u Nacionalnom muzeju muzičkih instrumenata (Museo Nazionale degli Strumenti Musicali). Treći datira iz 1726, a trenutno se nalazi u Leipzig University’s Musikinstrumenten (Leipzig University’s Musikinstrumenten).
Klavir je naslednik čembala, klavikorda i drugih nekadašnjih instrumenata sa dirkama. Postoje različite vrste klavira u koje se ubrajaju: koncertni klavir, pijanino, polukoncertni klavir i električni klavir. Koncertni klavir karakteriše horizontalna raspodela žica i okvira. Isto tako, pijanino je takođe vertikalni klavir koji je mnogo kompaktniji u smislu dizajna. Polukoncertni klavir je poznat po svojoj kraćoj strukturi, visini od oko 85-90 cm. Električni klavir je kraći od polukoncertnog klavira i prepoznaje se po kraćim klavirskim čekićima.
Klavir je u mnogome doprineo umetničkom razvoju ljudskog društva, a posebno je odigrao značajnu ulogu u razvoju zapadnjačke klasične muzike. Pored toga, u velikoj meri je zastupljen na filmu i televiziji. Klavir se koristi i u džez muzici. Tipičan klavir uključuje rezonantni korpus, žice i mehanizam sa klavijaturom i pedalama. Betoven, Mocart i Hajdn su među najeminentnijim imenima muzike koji su koristili klavir kao instrument.
Klavirska industrija je od kraja drugog svetskog rata doživela mnoge promene. Male proizvodne jedinice nisu mogle opstati, a globalizacija i posebno ulazak Koreanaca, Japanaca, te u posljednje vreme i Kineza na tržište muzičkih instrumenata, promenilo je odnose među proizvođačima klavira. Mnoge nemačke fabrike za izradu klavira otišle su u stečaj, ili su delom kupljene od koreanskih i kineskih kompanija. Činjenica je i to da su azijski proizvođači kupili mnoge nemačke brendove, i te instrumente delom ili u celosti proizvode u Aziji, a u Evropi ih prodaju kao brend "Made in Germany".
Delovi klavira
Spoljašnji deo klavira čini drveno kućište sa tri noge. Samo kućište ima oblik položene harfe, a na njegovoj gornjoj strani se nalazi poklopac koji se može otvoriti. Dve noge između kojih se nalaze pedale, kao i klavijatura, nalaze se na prednjem delu kućišta. Treća noga nalazi se na zadnjem delu kućišta.
Unutar kućišta nalazi se okvir napravljen od čelika ili livenog gvožđa na kome su zategnute žice čijim vibriranjem se proizvode tonovi. Oko žica za najdublje tonove (od 2A do 1Fis) se nalazi dodatni namotaj bakarnih niti da bi se dobila bolja zvučnost. Po dve žice ima svaki ton od 1G do Ais, a po tri sve ostale (H do c5). Žice su pričvršćene za metalne čivije, čijim se zatezanjem i otpuštanjem klavir štimuje.
Na dnu kućišta se nalazi drveni rezonator sa poprečnim rebrima koji je napravljen od jelovine.
Klavijatura klavira ima 88 dirki , 52 bele i 36 crne boje. Bele dirke su u prošlosti po pravilu prekrivane slojem slonovače, dok se danas za ovu svrhu mahom koristi plastika. Njima su predstavljeni dijatonski tonovi C, D, E, F, G, A i H. Na crnim dirkama se sviraju povišeni dijatonski tonovi koji nemaju svoje ekvivalente među onima koji su preko belih već dostupni.
Pedalama se izražajne mogućnosti klavira obogaćuju. Najčešće upotrebljavana je desna pedala. Njime se prigušivači podižu sa žica, dozvoljavajući im da slobodno vibriraju. Time se ne postiže samo prirodno vibriranje žica, nego i slobodna rezonancija među njima.
Leva pedala (ital. Una corda) koristi se za postizanje mekog i baršunastog zvuka. Njenim pritiskanjem se klavijatura pomera malo udesno, zajedno sa celim mehanizmom, pa čekić umesto u tri, udara u dve žice, ili umesto u dve, u jednu žicu.
Srednji pedal se retko koristi i veliki broj klavira izrađeno je bez njega. Efekti koji se postižu upotrebom srednjeg pedala nisu standardizovani i zavise od proizvođača.
