Ludvig van Betoven - biografija

Ludvig van Betoven bio je nemački kompozitor koga smatraju jednom od najmoćnijih muzička figura u periodu između ere klasicizma i romantizma. Rođen je 17. decembra 1770. godine u Bonu, a umro je u Beču, 26. marta 1827. godine. 

Betovenova mladost

Betovenova porodica se generacijama bavila muzikom. Njegov deda Luj, po kome je i dobio ime, bio je bas pevač na dvoru u Kelnu, a Betovenov otac, bio je tenor pevač na istom dvoru, a davao je i časove klavira i violine kao dodatni izvor prihoda.

Betovenov prvi muzički učitelj bio je njegov otac. Na nesreću, otac je bio alkoholičar, koji ga je u više navrata tukao, a sve to pokušavajući da ga načini ”muzičkim čudom” poput Mocarta. Pa ipak, drugi su ubrzo i sami primetili Betovenov talenat. Tako je Kristijan Gotlob Nef, koji je podučavao Betovena, obezbedio sponzorstvo za njegovo dalje muzičko usavršavanje. Odlazeći iz Bona početkom poslednje decenije osamnaestog veka, Betoven se Gotlobu zahvalio rečima: “Ako ikada postanem veliki muzičar, to će biti i Vaša zasluga”.

Život u Beču i prva ljubav

Posle očeve smrti 1792. godine Betoven se seli u Beč gde je nameravao da studira kod Jozefa Hajdna. Pošto je Hajdn imao malo vremena za predavanje, uputio je Betovena Johanu Albrehtsbergeru. U Beču, Betoven ubrzo dobija reputaciju klavirskog virtuoza i kompozitora.

Betovenova prva ljubav bila je Žanet d'Hontar. Nažalost, Žanet se udala za plemića i gardijskog kapetana Karla fon Greta i preselila u dvorac Šlos koji se nalazio u sremskom selu Golubinci. Zaljubljeni Betoven pao je u očajanje. Betovenov muzej u Bonu čuva njihovu ljubavnu prepisku.  Među tim pismima nalazi se  i Žanetino pismo Betovenu sa detaljnim nacrtom puta do Golubinaca i izgledom dvorca Šlos, a na osnovu koga se može pretpostaviti da je Betoven bar jednom dolazio u posetu.

Veliki Betoven je odao počast Mocartu tako što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jednog susreta dvojice kompozitora, Mocart je zabeležio da je siguran da će Betoven „svojim delima dati svetu nešto po čemu će se spominjati.“

Betoven je, za razliku od Mocarta , bio već i za života vrlo cenjena i uvažena ličnost u Beču. Živeo je od donacija i pomoći bogatih mecena, ali je znao povremeno doživljavati i teške finansijske probleme.

Poznat je ostao i po tome što je jednom posetiocu koji mu je rekao da ga ne shvata, odgovorio: "Ovo nije muzika za tvoju generaciju, već za buduće generacije."

Betovenovo najlepše stvaralačko doba obeležila je i bolest, koja se ubrzo pretvorila u još veći podsticaj za umetničko stvaranje. Sa nepunih 26 godina počeo je gubiti sluh, zbog čega je 1808. godine morao okončati pijanističku karijeru. Pojavio se još samo jednom, 1814. godine, ali je 1818. godine gluvoća postala i definitivna. Zbog toga je imao specifičnu sudbinu i kao dirigent. U pojedinim trenucima, morao se uključivati i pomoćnik, kako bi se interpretacija izvela korektno.

Interesantna je i anegdota da, kada je Betovenu  njegov brat, koji se naglo obogatio špekulacijama, poslao vizit-kartu na kojoj je pisalo „Johan van Betoven, posrednik nekretninama“, kompozitor mu je odgovorio sa „Ludvig van Betoven, posrednik mozga“.

Betovenovo stvaralaštvo

Betovenova pijanistička tehnika bile je revolucionarna za ono doba. Krasila ga je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima, a izrazita melodioznost u laganim i raspevanim. Bila je to prava  eksplozivna detonacija prema pijanističkoj tehnici starog kova koja je krasila Betovenove prethodnike. Betovenova interpretacija upoređivana je sa baratanjem lukom i strelom. Kada bi dirigovao orkestrom, Betoven bi se visoko uzdizao, snažno uspravljao kod silovitih i brzih zvučnih pokreta, a gotovo saginjao pod pult kod umerenih, sporih i raspevanih. Kao interpretator bio je nemiran, plahovit, emotivan, veoma izražajan, pa čak i savršen.

Mesečevom sonatom Betoven sasvim nedvosmisleno pomera granice klasicizma idući u susret eri romantike. Njegovo svaralaštvo ujedinilo je zreli klasični stil i nagovestilo romantizam, a neka od svojih najvažnijih dela napisao je kad je izgubio sluh.

Kako je gluvoća postajala izraženija, on je to sve teže podnosio, zatvarao se u sebe, izbegavao ljude, sa svojim prijateljima komunicirao preko sveščica, koje su kasnije štampane i prodavane. Poslednjih devet godina svog života, kada je gluvoća postala definitivna, povukao se u svoj vlastiti svet tišine, u kome stvara svoja najveća remek dela: Misu Solemnis, Hamerklavir sonatu, 9. Simfoniju i poslednje Gudačke kvartete. Betoven se smatra jednim od najvećih kompozitora svih vremena.